| Iskustva drugih |
Retke su teme koje su, poput lustracije, u našem društvu toliko pominjane ali nikada ozbiljno otvorene. Ukazivanje na elementarnu potrebu da se vladavina jednopartijskog i nedemokratskog režima okonča oštrim diskontinuitetom prema višedecenijskom načinu upravljanja javnim poslovima i životima svih građana ove i susednih zemalja, označavano je različitim nazivima. „Šesti oktobar", „suočavanje s nedemokratskom i nasilnom prošlošću", „odgovornost za kršenje ljudskih prava u prošlosti", „istina i pomirenje", samo su neki od termina koji u našoj javnosti kruže već sedam godina. Nažalost, od inflacije mantri bez efikasne političke podrške, korist su do sada uglavnom imali samo oni koji bi, kada bi se utvrđivanju odgovornosti ozbiljno pristupilo, imali najviše izgleda da budu snkcionisani isključivanjem iz političkog života i udaljavanjem od javnih funkcija.
Slične probleme i tek nešto manje izazove imale su i druge postkomunističke države u Evropi. Ovo ne sme biti nikakva uteha ili, još gore, opravdanje za naše tragičnu pasivnost u preduzimanju bilo kakvih efikasnih koraka za utvrđivanje istine, odgovornosti i postizanje cilja lustracije, bez obzira na to kako se ovaj postupak u konkretnom društvu formalno označava. Taj cilj je konstituisanje novih elita, stvaranje uslova da se iz javnog života privremeno uklone ne samo pojedinci koji su ljudska prava kršili, nego i ideje i mehanizmi, redovno protivpravni i nedemokratski, koje su ti pojedinci ili grupe koristili za ostvarivanje svojih ciljeva.
Zbog ovoga su gotovo sve države koje su ulazile u proces političke tranzicije problemu pristupale na različite načine. Naravno, u obzir treba uzeti specifičnosti svakog pojedinačnog društva u periodu promena, političke okolnosti u zemlji i neke posebne odlike svakog od nedemokratskih režima koji su ovim zemljama upravljali. Pored toga, u svaku analizu treba ukalkulisati i prirodu i metode „revolucije" kojom je okončan period nedemokratskog političkog sistema. Očigledno je da ozdravljivanje i jačanje demokratskog poretka nije uvek bilo rezultat do kraja planiranog i po čistoj metodologiji izvedenog političkog, pravnog i moralnog projekta. Ipak, srpsko društvo i njegove političke elite morale bi da iz uporednih iskustava, koja nisu uvek konzistentna i jednako uspešna, izvedu pravilne i korisne zaključke.
Jedan od hroničnih nedostataka u načinu razmišljanja naših elita jeste i sklonost da se iz svake vrsta analiza - istorijskih, političkih, pravnih, ekonomskih, kulturnih - olako izostavi faktor proteka vremena i promena okolnosti u društvu i njegovom međunarodnom okruženju. Mnogi eksperti su, recimo, često prognozirali trenutak u budućnosti u kojem će Srbija ostvariti ekonomske parametre iz 1989. godine, kao da se u međuvremenu nisu dogodili ratovi, izolacija, promena političkog sistema i tektonski preokret u međunarodnim političkim i ekonomskim relacijama. I kao da ima ikakve koristi, osim možda na nivou statističkih repera, od takvih poređenja. Kao da su cilj Srbije i interes njenih građana i svih učesnika u ekonomskom životu da se „vraćaju" na navodno povoljnu situaciju od pre dvadesetak godina. U brojevima posmatrano, dvadeset godina je skoro trećina ljudskog života. Suštinski, to je čitav jedan život.
Da li je onda rasprava o lustraciji u drugim društvima i nedavnim, ali ipak prošlim vremenima, uopšte važna? Jeste, ukoliko može da pomogne da se popravi sadašnjost i obezbedi budućnost primerenog funkcionisanja demokratije, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava u Srbiji. U tom cilju je svakako korisno razmotriti iskustva drugih društava koja su pomenuta na početku ovog teksta. Nijedno od iskustava nije recept za prevazilaženje problema. Svako od ovih iskustava, međutim, može biti putokaz za početak akcije i izbegavanje problema koji se u njemu mogu otvoriti. Ni pozitivni primeri ni propusti drugih nikako ne smeju biti izgovor da se od ovog posla odustane. Da li je srpsko društvo bolje a politički odnosi zdraviji - pokazaće budućnost. Ona neće zavisiti od toga da li smo ovaj proces zvali lustracijom ili nekako drugačije. Zavisiće samo od naše spremnosti da doprinosimo cilju koji su želeli građani širom jugoistočne Evrope krajem osamdesetih godina dvadesetog veka a ljudi u Srbiji pred septembarske izbore i oktobarski prevrat 2000. godine.
Nijedna od zemalja bivšeg socijalističkog bloka nije u potpunosti rešila probleme nastale iz nedemokratske prošlosti. U političkom i javnom životu tih zemalja ova tema je i dalje prisutna. Ona se aktuelizuje u vremenima ozbiljnijih političkih kriza ili povodom drugih važnih društvenih događaja (okončanja procesa privatizacije, izbora različitih državnih organa ili funkcionera, preispitivanja odnosa sa drugim državama). Teško je naći državu u kojoj građani neće reći da se moglo i moralo učiniti više, da proces pročišćavanja javnog života nije morao biti brži i efikasniji a rezultati pravedniji. Pa ipak, svako meri svoje uspehe u odnosu na nasleđenu situaciju, konkretne okolnosti i projektovane ciljeve. Upravo zbog toga od ovog procesa ne treba odustajati.
U novije vreme tema lustracije postaje aktuelna i van granica pojedinačnih država. Neke međunarodne organizacije i druge asocijacije država takođe se bave ovom temom. U procesima integracija, teško nasleđe prošlosti nikako ne može ostati vezano za klasične unutardržavne okvire. Kao što organizovani kriminal sve više dobija oblike transnacionalnog problema, tako i potreba da se utvrde kršenja ljudskih prava i gaženje demokratskih načela u prošlosti prelazi državne granice.
Ovo su samo neki, vrednosni i praktični razlozi za hitno pristupanje sprovođenju procesa pravnog savladavanja prošlosti i izvlačenja konkretnih pouka iz njega. Taj proces mora da obuhvati i primenu pravnih propisa koji će diskvalifikovati iz javnog života, naročito iz procesa političkog upravljanja zajednicom, one za koje se u propisanom postupku nesumnjivo dokaže da su se ogrešili o ljudska prava ili su zloupotrebljavali svoj položaj u partijskoj ili državnoj nomenklaturi za postizanje nedozvoljenih ciljeva. Razume se da će i u ovom postupku građani morati da daju svoj sud. Otkrivanje istine i njena poštena javna prezentacija omogućila bi i građanima - biračima i poreskim obveznicima - da bolje procenjuju aktere na javnoj sceni i da čine pravilne i razumne političke izbore.
