Lustracija

Dosije Monopol

Nije gotovo!

Povelja slobode

Srbija bez granica

Dosije Monopol

Vladimir Todorić 

Kao što postoje dobro urađeni poslovi, tako postoje i oni koji su samo delimično ili loše odrađeni, kao i oni koji nisu ni započeti. U slučaju tranzicije srpske države i društva bili bismo prilično nerealni ako bi ustvrdili da se sa tranzicijom nigde nije stiglo, ali sa velikom dozom sigurnosti možemo reći da postoje veliki otpori sprovođenju reformi u svim oblastima političke i ekonomske tranzicije, kako institucionalni tako i oni manje vidljivi. Iako se politička i ekonomska tranzicija  posmatraju različitim merilima, one po pravilu zavise jedna od druge i zbog toga imaju srazmeran nivo uspeha. Formalno-strukturno gledano tranzicija podrazumeva promenu osnovnih društvenih institucija i mehanizama po kojima se te institucije odnose prema građanima. Tako postavljena definicija tranzicije, kao što joj i sama reč kaže, znači prelazak ka novom društvenom poretku. Međutim, ono što je neophodno postaviti je kvalitativna sadržina tranzicionih reformi, odnosno kuda treba da stignemo kao društvo.

U trenutnoj situaciji[1] kada ne postoje osnovni organi države, Skupština i Vlada, kada ne funkcioniše Ustavni sud, kada nema mogućnosti za zakonsko usvajanje budžeta, i kada celokupan novi ustavni poredak još nije profunkcionisao, a ocene celokupne ekonomske politike Srbije od strane međunarodne zajednice [2] su veoma nepovoljne, smatramo da je potpuno opravdano postaviti pitanje uspeha tranzicionih reformi od 2001. godine. To je iz razloga očigledne krize institucija na svim nivoima tri grane vlasti i nepostojanja garancija njihovog rada u skladu sa ustavom.

Korelacija kapaciteta državnih institucija i reformi koje te institucije sprovode je pitanje koje je veoma podrobno prodiskutovano u nauci kao interdisciplinarno pitanje koje obuhvata politikologiju, ekonomiju, pravo i menadžment[3] . Pitanje se postavilo post festum u kontekstu slabosti reformi koje su bivše komunističke i socijalističke zemlje sprovele, navodno na račun pravne države i stabilnih institucija. Logično je da iz ovakve postavke sledi zaključak da legitimitet institucija ne zavisi potpuno od uspeha mera koje sprovode u smislu odnosa gubitnika i dobitnika tranzicije. Sledstveno tome imamo čuvenu, skoro matematičku, jednačinu po kojoj je legitimitet vlasti obrnuto proporcionalan njenoj efikasnosti. Tom postavkom se želi objasniti zarazna nestabilnost tranzicionih vlada, a takvo slično tumačenje srpskih parlamentarnih izbora iz januara 2007. smo imali prilike da čujemo od čelnika (prethodne) vladajuće koalicije kada su svoj izborni neuspeh pretvorili u uspeh jer su oni imali tu otežavajuću okolnost da su nemilice sprovodili reforme. Prevedeno na svakodnevni jezik, ispada da građani po pravilu sa nezadovoljstvom reaguju na tranzicione promene koje su bolne i neprijatne i zato je Vlada, ni kriva ni dužna, izgubila poverenje nezahvalnih birača koji nemaju strpljenja i razumevanja za vizije političara.

Veoma je lako razbiti ovu manipulativnu zabludu ukoliko počnemo da razlikujemo pojmove sveobuhvatne i selektivne tranzicije, koje u demagoškom jeziku političara dobijaju nazive poput blage nasuprot bolnoj tranziciji. Srbija je odavno izgubila svaku šansu za brzim reformama koje su, uprkos kratkom roku, mogle imati svoje korektivne mehanizme, ne toliko zbog bojazni od socijalne kataklizme, već zbog nepostojanja bazičnog političkog konsenzusa oko sadržine i razmere tranzicije, što u potpunosti dolazi iz razlika u odnosu prema političko-ekonomskom nasleđu Miloševićevog „sultanata"[4] .

Politička zaostavština 90-ih je tema o kojoj se previše priča s obzirom na to koliko je zaista urađeno u pogledu saniranja posledica, kao i zauzimanja moralno-istorijske distance u odnosu na rezultate te epohe. Sadašnju političku elitu Srbije sačinjavaju, manje-više, stranke koje su bile opozicija Miloševiću i koje su i tada skoro stalno bile u stalnom ideološkom sukobu koji je bio prekidan izbornim koalicijama zasnovanim na trenutnom interesu, a koje su po pravilu pucale odmah posle izbora. Ovde nije potrebno ulaziti dalje u tu tematiku, ali se ipak mora ustanoviti da je tadašnji politički rascep evoluirao u današnju suštinsku sistemsku prepreku normalnom funkcionisanja državnih institucija.

Uspeh tranzicije zavisi od toga koliko jako jedno društvo želi da ode iz startne tačke A iz tačke B, i to prvenstveno u elementarnom političko-vrednosnom smislu. Ona je izraz jasne politike, i pleonazam je reći da tranzicija zavisi od političke volje. Ukoliko mi kao država šest godina posle početka tranzicije i dalje nismo potpuno sigurno da li smo trebali da napustimo političko-ekonomsko-vrednosni sistem devedesetih, a sudeći po rezultatima parlamentarnih izbora iz 2007. godine izgleda da je srpsko društvo potpuno podeljeno po tom pitanju, onda je možda vreme da kažemo da smo zalutali na putu kojim smo krenuli.

Glavna ekonomska posledica pomenutog perioda je poražavajuća redistribucija društvenog bogatstva praćena kompletnim urušavanjem privrednog sistema i stvaranjem novih interesnih grupa nastalih u izolacijsko-ratnoj ekonomiji koji su danas legitimisani kao najuspešniji srpski privrednici. Ova preraspodela je izvršena u nekoliko navrata[5] gde je državni aparat bio posrednik između građana i uskog kruga poslušnika režimskih stranaka, što određenih lica što kompanija. Efekti tako kriminalno izvršene ekonomske preraspodele su posle 2001. godine maltene bojažljivo pokušani da budu sanirani jednokratnim merama poput poreza na ekstraprofit, ali su oni pretrpeli neuspeh usled toga što su izostale druge mere političke tranzicije: reforma sektora bezbednosti, reforma sudstva i tužilaštva, restitucija i denacionalizacija, procesuiranje ratnih zločina i organizovanog kriminala itd.

Svi pokušaji da se izvrši osposobljavanje ključnih državnih institucija preko lustracije i krivičnim procesuiranjem su bili nazivani političkim progonima zasnovanim na motivima osvete i nekog revolucionarnog ćefa. Čak i da ima istine u tome, na njima se moralo istrajati jer cilj u ovom slučaju nije nikakva poetska pravda već dobijanje novih, čistih institucija sa kojom ćete imati bar nekakve šanse da sprovodite dogovorenu politiku.

Sa takvom ekonomskom strukturom ušlo se u ključnu fazu tranzicije - privatizaciju, dok su se u oblastima restruktuiranja javnih preduzeća, zaštite konkurencije, liberalizacije spoljne trgovine, a naročito reforme tržišta hartija od vrednosti, učinili ako ne nikakvi onda samo jako mali pomaci. U privatizaciji najbolje prolaze oni koji imaju startne pozicije i to nije nikakva novost bez obzira da li je to najbolji parametar za novo utvrđivanje svojinskih odnosa u društvu. Međutim, ako se ona sprovede bez kontrole dolazi do monopolizacije tržišta i njegovog zatvaranja za direktne strane investicije, ne računajući pojačanu mogućnost političkog uticaja onih krugova koji u takvoj privatizaciji najbolje prođu.

U Srbiji je primenjen model selektivne tranzicije[6] , kao i u mnogim drugim zemljama centralne i istočne Evrope, koga karakteriše veliki politički uticaj ukupnih pobednika tranzicije i gde se insistira na promeni svojinskih odnosa, ali bez socijalnih korektivnih mehanizama i značajnijih investicionih priliva, ne može doći do preraspodele koji bi zadovoljili kriterijume „pravične" raspodele. Pravična raspodela u ovom smislu znači samo ona ekonomski najopravdanija i najefikasnija raspodela, bez upućivanja na bilo kakvu mogućnost subjektivne, revolucionarne pravde. To jednostavno znači da država treba da se postara da nova alokacija resursa ne sme završiti u jednom ograničenom i povezanom krugu jer je time učinila ekonomsko samoubistvo, već da se postara da to tako bude urađeno da prostor za ulazak stranog kapitala na sektorska tržišta bude omogućen, da zaštiti mala i srednja preduzeća i da maksimalno smanji birokratske pritiske na privredu. Razlika između Srbije i drugih bivših tranzicionih zemalja je ta da su te zemlje imale veoma izdašnu finansijsku pomoć EU, a samim tim i neophodnu dozu sigurnosti za privlačenje direktnih stranih investicija. Samim tim imali su eksternu političku i ekonomsku kontrolu procesa reformi i integracija, što je odigralo ključnu korektivnu ulogu makar ona bila i privremenog karaktera

Možda ključno pitanje koje treba postaviti je to da li oni koji su imali najbolje startne pozicije 2001. godine, mogu imati drugačije interese od onih na kojim bi država morala da insistira tokom tranzicije. Odgovor je nedvosmisleno da, jer neki elementi tranzicije poput liberalizacije spoljne trgovine, veći priliv stranih direktnih investicija i kontrola monopolizacije preko privatizacije predstavljaju udar na postojeće ekonomske interese. Zbog toga je skoro neverovatno da je država Srbija odlučila da „ozbiljno prione" donošenju nacionalne strategije privrednog razvoja tek pošto je takva inicijativa pokrenuta od strane udruženja „najuspešnijih domaćih privrednika", i kada je praktično takav dokument već bio praktično napisan.[7]

Ukratko, najveću opasnost za legitimitet tranzicije ne predstavljaju tzv. kratkoročni gubitnici - „široke radničke mase" u štrajkovima, otpuštene birokrate, osiromašeni penzioneri i armije nezaposlenih. Umesto toga, najveću pretnju po uspeh tranzicije predstavljaju kolekcionari privatizovanih preduzeća, monopolisti koji maksimiziraju svoj profit preko liberalizacije cena, investicioni fondovi sa kapitalom sumnjivog porekla koji su se formirali na novom tržištu hartija od vrednosti, kontroverzni biznismeni koji svoj finansijski uticaj koriste za korupciju pravosuđa i drugih organa za svoje interese ili lokalni vlastodršci koji nametanjem raznih nameta investitorima pokušavaju da nadomeste nedostatak sredstava uskraćen od centralne vlasti.

Postoje samo dva moguća razloga zbog čega bi jedna država posmatrala navedene pojave skrštenih ruku, ako isključimo nezainteresovanost. Ili postoji nedostatak kapaciteta za nadzor nad sprovođenjem zakona ili postoje političke prepreke uzrokovane simbiozom interesa političara i gorepomenutih tranzicionih pobednika. Ta simbioza interesa ima svoje ime - korupcija. To je u stvari samo naziv za jednu vrstu tržišta sa nedozvoljenim načinom plaćanja. Međutim, takvo tržište kao i svako drugo, ima svoju ponudu i potražnju, a u tranziciji ponuda je ogromna.

Korupcija je početak i kraj većine reformskih priča kako u Srbiji, tako i drugim lošim tranzicionim primerima, jer će se ona uvek pojaviti u odsustvu jakih državnih mehanizama. Korupcija se prvo rađa na aktivnoj strani, tj. na onoj koja nudi protivpravnu korist, pa tek onda na pasivnoj strani nekoga ko predstavlja državu. Motivacija aktivne korumpiranosti ne mora uvek biti sistemske prirode, već obične kriminalne, ali ako ne postoji poverenje u državu i njene mehanizme, onda korupcija postaje način funkcionisanja društva[8] . U Srbiji je u zadnje vreme isplivalo niz tzv. mafija: drumska, carinska, prosvetna, zdravstveno-grobarska, građevinska, sportska itd, a pokazalo se da sve one na direktan ili indirektan način povezane sa važnim državnim institucijama. Da li možda treba da kažemo da je to sasvim normalna pojava inherentna tranziciji jer se, eto zaboga, nešto tako dešavalo i u drugim zemljama, pa je to onda čak i siguran znak da smo na dobrom putu ka Evropskoj uniji?

Nereformisane institucije, navikle na kulturu podmićivanja tokom komunizma i Miloševićeve vladavine, nisu u stanju i ne žele da odbiju servisiranje interesa „tranzicionih pobednika" čime se zatvara krug degradiranja institucija i mogućnost sveobuhvatne tranzicije je svedena na minimum.

Ekonomske reforme koje se preduzmu se uglavnom ne mogu vratiti unazad, tako da eventualno socijalno nezadovoljstvo ne može biti razlog za njihovo nepreduzimanje, a još manje za neuspeh, jer se takva reakcija uvek javlja post festum. Socijalno nezadovoljstvo, koje je u slučaju pravilno izvedene reforme uvek kratkoročno, može biti razlog samo gubitka vlasti određene političke elite.

Tu dolazimo do možda najvažnijeg zaključka - ukoliko vladajuća elita ima za cilj reforme a ne samo zadržavanje vlasti, tranzicija ima šanse za uspeh, a ako vlast strepi od svojih sopstvenih reformskih poteza zbog birača onda neizostavno upada u interesne šeme „tranzicionih pobednika", degradira institucije i dovodi u pitanje svrsishodnost celokupne tranzicije u očima građana. Tada je u stvari država najveći tranzicioni gubitnik, a građani će imati samo iluziju mogućnosti uticaja na raspodelu vlasti preko izbora. Institucije još dugo onda neće biti kuća vlasti, a iluziju će zameniti indiferentnost.

---

[1] Mart 2007.

[2] Izveštaj MMF-a za Srbiju za 2007. godinu

[3] Vidi Francis Fukuyama, State Building, Cornell University Press 2004; John Williamson, The Political Economy of Policy Reforms, Institute for International Economics 1994

[4] Dušan Pavlović, ", "Is there A Democracy After Sultanate?", Reč, 1999

[5] Zajam za Srbiju, oduzimanje stare devizne štednje, afere sa bankama Jugoskandik i Dafiment, kao i nekontrolisano „ispumpavanje" sredstava iz budžeta na privatne račune članova SPS-a i JUL-a preko uzimanja ogromnih provizija za državne nabavke preko of-šor kompanija se ukupno mere desetinama milijardi dolara.

[6] Joel S. Hellman, Winners Take All: The Politics of Partial Reform in Postcommunist Transitions, World Politics 50:2

[7] Vlada Srbije je pokrenula donošenje dokumenta Strategije nacionalnog privrednog razvoja na inicijativu „Srpskog poslovnog kluba Privrednik" koji je već bio pripremljen od strane istoimenog udruženja i Ekonomskog instituta. Prvi „konsultativni stručni skup" između Vlade i privrednika je održan 20.7.2005. bez prisustva javnosti (pogledati http://www.danas.co.yu/20050720/ekonomija1.html)

[8] Faktori korupcije su razni, ali izdvajaju se: obim državne intervencije u privredu, ekstenzivnost državnog aparata, birokratija, plate državnih službenika, kultura neformalnog nagrađivanja, obrazovanje, religija.

 

Vrh

27. 04. 2007. Prvi maj pripada svima

Neformalni politički pakt tranzicionih gubitnika i krupnog monopolističkog kapitala sumnjivog porekla karakterističan je za ...

27. 04. 2007.
Monopol

22. 04. 2007.
Neophodno formiranje anketnog odbora koji bi ispitao uticaj Miroslava Miškovića na medije u Srbiji

[ ostale vesti ]